Dijagnoza MC

Videla sam komentar od neke suse da joj je zanimljivo da cita o ovome. Pa cu probati da objasnim i postavim neku moju psiholosku procenu na osnovu svega sto je na dr mrezama, iako za to treba pravi razgovor da odmah razjasnim. Necu da nagadjam kakvo je bilo detinjstvo od Ljix, ali sigurno ne divno obzirom na sve, pa cu pisati samo o onome sto nam je svima dostupno uz procenu. Probacu da idem redom kako je pocelo i kako se razvijalo. Naravno uz naglasak da je ovo moje licno misljenje na osnovu svega sto je objavljivala na dr mezama.

Koliko sam shvatila Emilijin otac je umro dok je bila mala. Ljix je izgubila muza i imala malo dete i trebalo je nekako da se nosi sa tim. I to je na neki nacin centralni psiholoski okidac svega.

Zbog nerazjasnjene traume gubitka, ona preusmerava svoj osecaj povezanosti sa partnerom, na svoje dete. Osecaj napustenosti, na neki nacin gubitak identiteta (jer vise nisi par, nego si sam), strah od daljeg gubitka, gubitak buducnosti i zivota koji planiras. Posto verovatno nije imala podrsku drugih, zbog gubitka primarne figure, ona je instiktivno trazila novu sigurnu tacku. Osecaj da nije sama, nesto sto je tera da nastavi dalje, jedini osecaj sigurnosti i bliskosti u datoj situaciji. Tako majka nesvesno pojacava vezanost sa detetom da bi regulisala svoje emocije, traumu i nastavila dalje. Jer oseca kao da joj je dete "jedino sto je ostalo" i to je podstice da nije skroz sama i da ima za sta da se trudi.

Tada dete postaje emocionalna uteha i ona sve emocije preusmeri ka detetu i napravi ga da joj bude centar sveta. To je nesvesna manipulacija i mehanizam prezivljavanja i borbe protiv emocija. Moze se razviti strah gubitka i deteta i potreba da dete zadrzi. Majka tada dozivljava dete kao jedinu stabilnu vezu, oslanja se na njega za utehu i emocionalnu podrsku, deli sa detetom previse svojih osecanja. Zato sto je majka preusmerila svoje emocije na dete, tada dete brine o emocijama roditelja. Zbog te emocionalne razvijenosti i oslonca na dete, majka cesto detetu ne dozvoljava da odraste psiholoski, brani dete od svake odgovornosti i nikada ga ne vidi kao krivca.Tada dete gubi detinjstvo i stvara emocionalnu podrsku roditelju, jer roditelj bilo kakav vid emocija onda verbalizuje detetu i stvara mu odgovornost. Majka tada idealizuje dete, uz strah da ga ne izgubi: vidi dete kao savrseno, smatra dete "produzetkom sebe" (samim tim ako dete nesto zgresi, znacilo bi da je i ona, zato sto je ceo zivot preusmerila ka detetu) ima zastitnicko ponasanje prema detetu. Zastitnicko ponasanje i negiranje detetovih gresaka(sto svi vidimo da se jasno desava) sa mislju ako dete ostane savrseno i ne ukazuje mu se na greske, manja je sansa da ce "otici". Idealizacija dete je cesto odbrambeni mehanizam od straha napustanja.

To se zove parentifikacija/emocionalno oslanjanje na dete.

Emocionalno spajanje(enmeshment) je disfunkcionalni oblik porodicnih odnosa kada su emocionalne granice izmedju deteta i roditelja zamagljene ili nejasne, ne postoji jasno "ja" ili "ti". Majka je verovatno svu svoju emocionalnu energiju preusmerila na dete. Dete joj postaje smisao zivota, razlog da ustaje iz kreveta i zamena za sigurnu bliskost. Tom stalnom idealizacijom(kako ona nikad nije kriva nego drugi, kako je ona gracija Zemuna) ona sebi opravdava trud, zivotne izbore i izbegava da se suoci sa realnoscu i tada cerka postaje produzetak majcinog ega. Tako da bi se svaka greska deteta ili neuspeh dozivljavala kao katastrofa zato sto ugrozava majcin svet.

Zbog straha od napustanja razvija se hiperkontrola, zastitnicko ponasanje i negiranje detetovih gresaka. Zato sto je izgubila muza i strahuje da izgubi dete ona: dete drzi blizu, finansijski je odrzava zavisnom!, ne postavlja granice i najvaznije ne dozvoljava da se prostor menja (taj haos i cuvanje gomilu stvari) to je neka kontrola kroz nered, pored svega drugog.

Ukratko: Parentifikacija = dete postaje roditelj. Enmeshment = roditelj i dete su previse povezani, ne postoji jasna granica. Cesto idu zajedno npr. roditelj koji je enmeshed moze nesvesno da parentifikuje dete.

Psiholoski efekat toga: cerka ne razvija sopstveni identitet zato sto se stalno prilagodjava ocekivanjima majke (zato je verovtno Emsi imala tolko faza gde je bila skroz drugacija do nacina pricanja, jer je pokusavala da pronadje sebe). Ona nije osoba za sebe, vec samo produzetak majke i ne uci kako da donosi odluke nezavisno. Ne moze da razvije zdrave emocionalne odnose ili idealizuje ili devalvira partnere. Ne vodi racuna o svojoj deci, zato sto ne zna da se ponasa samostalno i nikada nije naucila odgovornost. Kradje, manipulacija (to sto je pricala kako ona ne bi verovala da njen muz ode na poslovni put, itd..), zapostavljanje dece su nesvesna reprodukcija obrazaca disfunkcionalne porodice. Ona postaje odrasla osoba sa emocionalnom zavisnoscu i nesposobnoscu da postavi granice (cak i svome detetu, kako se Aurora ponasa). Postaje nesposobna da regulise svoje emocije i to prenosi na decu. Ako je cesto depresivna ili pod stresom, deca trpe posledicu i budu zapostavljenja (licna higijena, losa ishrana, zanemarivanje*to sto ostavlja Ariu samu u onom cudu da se igraa). I tako njena deca postaju treci sloj generacije koja trpe posledice. I to je tipicno za osobe sa depresivnim simptomima ili disfunkcionalnom parentifikacijom u detinjstvu.

Projekcija i ponavljanje obrazaca: Ono sto je internalizovala od majke sada ponavlja na sopstvenoj deci: majka je bila idealizovana i svaka krivica je bila poricana, cerka sada ne vidi sopstvene greske i ne postavlja granice. Nije razvila planiranje, organizaciju niti osecaj odgovornosti. Ne vodi racuna o sebi i deci (gore pomenuto higijena i zdravlje), cesto su u pitanju depresivni simptomi, apatija i niska energija.

Kombinacija trauma, parentifikacije i enmeshed-a je dovela do emocionalne nekompetentnosti u roditeljstvu. To sto ne vodi racuna o sebi i deci nije svesno, nuzno namerno lose ponasanje, vec manifestacija trauma i disfunkcionalnih odnosa sa svojom majkom. Zato sto nije naucena da bude odrasla osoba sa granicama, odgovornoscu i empatijom za sopstveno dete. Nije u stanju da ima zdrave odnose, da zadrzi prijatelje, izbegava odgovornost(nema posao niti je ikad, ne vodi racuna o zdravlju), idealizuje/devalvira partnere (to je refleks majcine idealizacije), krade i manipulise zato sto nema razvijen moralni kompas.

I to je sve posledica parentifikacije: cerka je odrasla sa osecajem da mora da nosi teret emocija i ocekivanja majke, a sopstveni identitet i granice nisu nikada razvijeni. Zato sto je od malena naucena da odgovara samo za druge(majku) a ne za sebe, ima zavisnicku dinamiku i naucila je da trazi potvrdu umesto da ima unutrasnju sigurnost. Majka ju je stiti/la od posledica, idealizovala je(sto je dovelo da ona sama ne bude svesna svojih gresaka kao odrasla, zato sto je ona "savrsena") i dozvoljavala joj da izbegava odgovornost. Tako da se takva dinamika posle prenosi na partnere i na decu. Ona je odrasla osoba koja ne zna kako da bude odrasla osoba i nezavisna od drugih, niti samostalni roditelj.

Adolescencija(formiranje licnosti): Obrasci ponasanja svega toga su da: cerka menja 3 srednje skole(jednu mucno pokusava da upise); neuspesno upisuje 2 fakulteta; nema dan radnog staza i finansijski zavisi od majke; majka je i dalje uzdize, velica i stiti i ona i dalje ne uci odgovornoscu. Ona postaje odrasla osoba bez autonomije (nije sposobna da funkcionise samostalno, emocionalno, odluci bez oslanjanja na neku drugu osobu, trazi potvrdu od drugih, ..). Zavisna je od majke finansijski i emocionalno, nesposobna je za samostalne odluke i ima crno-belo razmisljanje(idealizacija/devalvacija ljudi)

Odrasla faza i roditeljstvo:

1. Prvi otac deteta: priznao dete, placa alimentaciju, super otac, vodi racuna o detetu, ali ga ona mrzi jer je posle njihove veze zapoceo vezu sa njenom drugaricom
2. Drugi otac deteta: nije priznao zakonski dete, ne placa alimentaciju, ne vidja dete, ali ga ona idealizuje I to je ta idealizacija/devalvacija partnera. Projekcija majcinih obrazaca (ista dinamika idealizacije i zastite od posledica).

I reprodukcija ranih trauma da muskarci koji su nedostupni ili je napustaju njoj postaju privlacni. Nesposobnost da odrzi stabilne odnose, nema prijatelje, ne zadrzava partnere.

Ne vodi brigu o sebi i deci (higijena, masna i nerascesljna kosa; nezdravi obroci; zdravlje*nije lecila stitnu zlezdu, kamen u zuci, jedno dete nema zdravstvenu knjizicu) Bez rutine, odgovornosti i bez energije. Ona je odrasla osoba sa disfunkcionalnim roditeljskim kapacitetom, jer ne zna kako da brine o sebi i deci, jer nije naucila brigu i odgovornost od majke, niti kroz zivotna iskustva. Parentifikacija i enmeshment su preneti generacijski i deca postaju treci sloj koji trpi posledice.

Oblici disfunkcije i antisocijalno ponasanje *Kradja od drugarice i njenog deteta su: impulsivnost, manjak empatije i moralna disfunkcija. *Huskanje drugarice protiv muza su: projekcija, zavist i potreba da destabilizuje druge. *Haos u stanu i gomilanje stvari su: nastavak enmeshment-a i kontrola kroz prostor.

Psiholoski efekat na to je: *da ima slab moralni kompas (sto je refleks ranih obrazaca "nisam kriva") *emocionalna disfunkcija (reprodukcija obrazaca kontrole i zavisnosti) *nepostojanje autonomije (identitet nije samostalno razvijen, vec je vezan za majku) Depresivni i apatijski obrasci su niska energija, pasivnost i emotivna disfunkcija. A time sto je majka i dalje podrzava i finansira ona njoj omogucuje ponasanje i ne postavlja granice, pa Emilija ni nema motivaciju da preduzme odgovornost.

Emilija ima vise mogucih narcistine crte licnosti (ne mora da znaci da ima) ali npr. to sto ona veruje da je bolja od svih, ne priznaje greske, negativno govori o ljudima koji su je povredili i ima dvostruke standarde prema partnerima. Ali to moze i biti posledica prekomerenog idealizovanja u njenom detinjstvu.

Emilija takodje ima emocionalnu nezrelost npr. izbegava odgovornost, ima nestabilne partnerske odnose, impulsivne zivotne odluke i oslanjanje na roditelja u odraslom dobu. Ima ponavljanje disfunkcionalnih odnosa, potrebu za potvrdom od nedostupnih partnera i trazenje emocionalne drame (to se desava kod osoba koje imaju nestabilan identitet)

Takodje nedostatak empatije i antisocijalne i manipulativne crte. Samim tim sto je ukrala od deteta i druge stvari, krsi pravila i ne oseca krivicu, racionalizuje postupke, iskoriscava druge, manipulise narativom (okrivljuje druge)

Uglavnom sira slika posmatranja je ta da Emilija ima visok nivo licne neodgovornosti i niske savesti (nema dan radnog staza, majka je finansira, ne preuzima odgovornost, ne vodi racuna o zdravlju, deci, idealizuje sebe, krivi druge, kradja novca,.. )

A vrlo cesta pojava je da ta takva osoba nije uopste svesna problema, jer je u njenoj percepciji ona uvek zrtva, drugi su nepravedni, zivot joj je namestio lose karte (ili bolje receno DESIO SE ZIVOT)

Najrealnije u ovakvim slucajevima nije jedna dijagnoza, vec kombinacija crta, npr. : *narcistične crte *zavisnost od majke *emocionalna nezrelost *slaba odgovornost Psiholozi to cesto zovu disfunkcionalni obrazac licnosti, bez jedne cite dijagnoze.

Posto nije do sad nista uradila promena sa 30 godina je moguca, ali zahteva veliku licnu odgovornost. Morace prvo da preuzme odgovornost (zavrsi taj faks ako je akreditovan uopste, nadje neki posao i postane finansijski nezavisna od majke). Da krene da vodi brigu o zdravlju i naravno osnovna licna higijena. Da ima stabilnije partnerske izbore (partneri koji su odgovorni i resavanje konflikata bez stalnog okrivljavanja drugih). Mora da postavi prioritete oko dece (zdravstvena knjizica, redovni pregledi, stabilna rutina za decu, zdrava ishrana, da ih nauci licnoj higijeni i da ima normalnu saradnju sa ocevima dece). Treba da dobije psiholosku pomoc, jer ce razgovor sa psihologom da joj pomogne dq shvati zasto stalno krivi druge, zasto bira lose i problematicne partnere, zasto izbegava odgovornost, jer to cesto ima veze s detinjstvom i odnosom s majkom. Morace da promeni odnos sa majkom da bi postala samostalna (mora majka da prestane da joj resava probleme i da ona sama pocne da donosi odluke i snosi posledice) jer bez toga prvenstveno promena je teska.

Nazalost cesto desva da ljudi ne menjaju ponasanje, dok ne dodju ozbiljne posledice npr.: finansijski problemi, gubitak podrske, problemi sa zakonom ili starateljstvom. Posledice ponekad pokrenu promenu. Najvaznije je da promenu moze da napravi samo ona sama. Ni majka, ni partneri, ni okolina ne mogu je naterati ako ona ne vidi problem. Zato Emsi nadam se da si procitala i da potrazis neku pomoc, posto do sad nisi, jer je sve lako resivo i moze da bude mnogo bolje.

Takodje zanimaju me vasa misljenja o ovome, pa pisite