Српски пензионер

Милосав Стојановић Лаповац, рођен око 1770. у Сикирици код Параћина, провео је младост у шуми између Кубршнице и Јасенице, у хајдучкој дружини Станоја Главаша. Зими би спавао по манастирима, лети би се тукао с Турцима. Друштво му је било одабрано: Хајдук Вељко, Цинцар-Јанко, Даскал-Цветко. Људи који су проблеме решавали ножем, а не пером.

У Првом устанку постао је буљубаша Смедеревске нахије. Имао је храбрости и да одбије Карађорђа — када му је речено да нападне кнеза Теодосија, одговорио је: „Нисмо устали да се бијемо са браћом, него с Турцима. Ако вам је криво, ево вам поља.“

После устанка, после Ђакове буне 1825, постао је главни срески кнез у Смедеревској нахији. И ту је изговорио реченицу по којој га памтимо: „Да се побију сви који знају читати и писати.“

Дванаест година касније, 1837, Милосав Лаповац је међу првима у Кнежевини Србији добио државну пензију. Износила је 1.890 талира годишње.

Да би је добио, неко је морао да напише одлуку. Неко је морао да је заведе у књигу. Неко је морао да израчуна износ, да упише датум, да стави печат. Неко писмен.

Преселио се у Рачу. Умро је 1844, у седамдесет четвртој години. Тихо, у кревету, далеко од шуме и од сабље. Примао је пензију до краја.