Nepopularno mišljenje: Ljudi koji su dobri sa SVIMA su najgori prijatelji. Kad je vas ošamarila ova realnost?

Kod nas je ovo maltene tabu tema. Glorifikujemo ovaj tip osobe do te mere da je kritika skoro nemoguća. Ali hajde da probamo. Ekstremni ekstroverti uglavnom ne traže prijatelje - traže publiku. Slobodno iskoristite komentare za rant, znam da nas ima puno koji smo se opekli.

Ne znam ni odakle da počnem, jer znam da naslov zvuči kao najočiglednija stvar na svetu. I ja bih to pomislila da mi je neko rekao. Sve dok se u priču ne upletu tvoje emocije, tvoja briga i poverenje... dok ne skapiraš koliko te neko zapravo nasamario.

Po prirodi nisam ni jedno ni drugo, ni introvert ni ekstrovert, negde sam u sredini.

Ono što znam jeste da sam kroz godine upoznala X ovakvih ljudi. Uglavnom su svi neviđeno prijatni, harizmatični bez napora, socijalno inteligentni. Deluju duboko samosvesno, zrelo, dobronamerno i požrtvovano.

I skoro svaki put kada bih naišla na nekoga takvog...znala sam da će loše završiti.

Ne posle prve svađe. Ne posle razočaranja.

Od prvog razgovora.

I uvek sam uredno izignorisala taj alarm jer bih se vodila logikom i ubedila sebe da umišljam (i da su to neka moja unutrašnje predrasude i sujeverja koja nemaju veze sa realnošću).

Dugo nisam znala kako da imenujam ono što sam osećala pa ću pokušati sad:

Oni odlučuju kako, koliko i kada će dozirati to prijateljstvo.

Ne ti. Oni.

Drago mi je kada neko ima prijatelje, dva, pet, deset. Kada ima ljude na koje može da računa i suprotno. Ali ovaj tip ljudi žonglira između pet grupa prijatelja, deset poznanika, dvadeset "bliskih" ljudi... i to nije metafora, to je bukvalno kako funkcionišu. Gotovo je nemoguće očekivati bilo kakav dublji, iskren prijateljski odnos. U toj jednačini prosto nema mesta za tebe kao osobu. Ne zato što si loš. Ne zato što nisi dovoljno zanimljiv. Nego zato što je kapacitet konačan i ti nisi na vrhu te liste.

Možeš bez problema da ih pozoveš na kafu. Možeš da se družiš i se smeješ sa njima satima... da sve to deluje neverovatno duboko i iskreno. 

Ali da ih zoveš u sredu uveče kad ti stvarno nije dobro i hitno ti treba neko - pre ili kasnije ćeš shvatiti da oni više ne postoje.

Ovo pričam iz prve ruke, jer mi je rođeni brat takav. Ekstremni ekstrovert, uvek glavni, uvek okružen masom ljudi. Volim ga, naravno, ali...

Sa njima je sve na nekom nivou transakcije. Svesna sam da se svi odnosi na svetu baziraju na nekoj razmeni, ali oni to dižu na potpuno novi, skoro biznis nivo. Njihov najvažniji cilj u životu je da zadrže taj status "strava osobe" u tvojim očima... tačnije, doklegod si im relevantan. Kako upoznaju nove ljude (a upoznaju ih stalno), ti automatski kliziš sve niže i niže na toj nekoj njihovoj internoj lestvici prioriteta. Ne pitaš se ti tu nešto mnogo, lutaš gore-dole, zavisno od toga šta trenutno možeš da im ponudiš. Tu si, na lageru, dok im opet ne zatreba tvoje prisustvo i pažnja.

I to se ne dešava uz svađu.

Ne dešava se uz objašnjenje.

Jednostavno počneš da primaš poruke ređe. I ređe. I ređe

I onda, ili nestanu kao da se nikad niste znali, ili ti jednostavno presečeš i shvatiš da nisi kontejner za tuđe viškove vremena. Zgadi ti se da skupljaš mrvice nečije pažnje.

Ne kapiram tu kolektivnu opsesiju ovakvim ljudima. Možda je to deo nekog našeg super ekstrovertnog društvenog ideala, jer se ovaj tip ljudi automatski smatra dobrom osobom. Površnost i slatkorečivost se ceni, glorifikuje, tretira kao nešto ka čemu se treba težiti.

A u realnosti, ovakav tip prijatelja zapravo ne treba apsolutno nikome. BUKVALNO nikome.