Crnogorac I Japanac

Crnogorac i Japanac

Crnogorac i Japanac sreli se negde u Baru, jedan došao da vidi more, drugi da vidi može li čovek stvarno živeti bez žurbe i ne raspasti se od griže savesti.

Japanac se zove Hiroši. Tačan kao sat, uredan kao fioka, ponese mapu, flašicu vode, rezervni plan, rezervni plan za rezervni plan, i malu svesku u koju piše šta je sve danas završio.

Crnogorac se zove Vuko. Visok, miran, naslonjen na zid kao da ga je neko tu postavio pre tri generacije i rekao: „Ne diraj, to je familijarno.“

Hiroši prilazi i pita:

„Excuse me, where is bus station?“

Vuko ga pogleda polako, kao da pitanje mora prvo da odleži u hrastovom buretu.

„Autobuska?“

„Yes.“

„Tu ti je blizu.“

Hiroši čeka.

Vuko ćuti.

„How many minutes?“

Vuko pogleda sunce, pogleda more, pogleda svoje papuče, pa kaže:

„Zavisi kako ideš.“

Hiroši zbunjen.

„I walk.“

„E onda malo.“

To je bio prvi kulturni sudar.

Jedan meri život minutima, drugi raspoloženjem.

Hiroši izvadi telefon. Google kaže sedam minuta. Vuko kaže:

„A ne vjeruj ti toj spravi. Ona ne zna đe je hlad.“

I povede ga.

Ali ne pravo.

Ne može Crnogorac čoveka odvesti pravo negde ako usput ima klupa, poznanik, trafika, ili filozofsko pitanje zašto se danas uopšte ide na autobus.

Posle dva minuta sretnu Marka.

Marko kaže:

„Đe si, Vuko?“

Vuko kaže:

„Evo vodim Japanca.“

Marko klimne.

„Dobro.“

Kao da je to sasvim normalno. Kao da svaki dan neko vodi Japanca kroz Bar iz humanitarnih, turističkih ili geopolitičkih razloga.

Hiroši se pokloni.

Marko pruži ruku.

Hiroši se opet pokloni.

Marko se zbuni, pa se i on malo pokloni, ali nezgodno, kao frižider pred ikonom.

Vuko kaže:

„Nemoj tako, Marko, nije ti čovjek došao da ga sahraniš.“

Nastave dalje.

Hiroši pita:

„In Montenegro, people work from what time?“

Vuko se zamisli.

„Kako ko.“

„And you?“

„Ja?“

„Yes.“

Vuko zastane, kao da ga je neko pitao za najdublju tajnu univerzuma.

„Ja radim kad moram.“

Hiroši zapisuje.

Montenegrin productivity model: obligation-based activation.

Vuko pogleda u svesku.

„Šta pišeš?“

„I study culture.“

„A, dobro. Onda napiši: čovjek nije stvoren da trči za poslom, nego posao za čovjekom. Ako je dobar posao, naći će te.“

Hiroši zastane.

To mu udari direktno u dušu kao japanski voz u raspored.

Ceo život učili ga: ustani rano, radi precizno, poštuj rok, ne smetaj nikome, budi koristan, budi tih.

A ovde Vuko stoji u papučama, u jedanaest pre podne, i govori kao prorok lenjosti sa pogledom na Jadran.

Stignu do kafane.

„Bus station?“ pita Hiroši.

„Polako“, kaže Vuko. „Prvo kafa.“

„But my bus—“

„Ako je dobar autobus, sačekaće.“

„Bus does not wait.“

„E onda nije dobar.“

Sednu.

Hiroši naruči espreso. Vuko naruči kafu koja se pije toliko dugo da za to vreme dete može da završi osnovnu školu.

Hiroši gleda sat.

Vuko gleda more.

Hiroši kaže:

„In Japan, if train late one minute, company apologize.“

Vuko klimne ozbiljno.

„Kod nas, ako autobus kasni jedan sat, putnici se izvine vozaču što su ga požurivali.“

Hiroši ne zna da li je šala.

Vuko ni sam nije siguran.

Konobar donese kafu. Vuko otpije gutljaj, pa kaže:

„Vi Japanci ste mnogo vrijedni.“

Hiroši kaže:

„Yes. Work is honor.“

Vuko klimne.

„Kod nas je odmor čast.“

Hiroši zapisuje.

Rest as social dignity.

Vuko nastavi:

„Nije problem radit. Problem je kad čovjek zaboravi zašto radi. Radi kuću — nema kad da sjedi u njoj. Radi auto — nema kad da se vozi. Radi za more — dođe na more i odgovara na mejlove. E pa nije to život, Hiroši. To je robija sa Wi-Fi-jem.“

Hiroši spusti olovku.

Nije očekivao da će ga čovek u papučama razmontirati bolje nego tri seminara o mentalnom zdravlju.

Ali ni Vuko nije nedodirljiv.

Hiroši ga pita:

„And what if everyone waits? Who builds road? Who fixes hospital? Who makes train?“

Vuko ćuti.

To pitanje nije prijatno.

Jer i lenjost ima granice, a granice joj najčešće pokaže rupa na putu ili šalter koji radi od deset do dvanaest, ali samo utorkom ako tetka nije na pauzi.

Vuko uzdahne.

„Dobro, ima i kod nas pretjerivanja.“

„In rest?“

„U svemu. Mi znamo od odmora napravit ideologiju. Čovjek ne legne jer je umoran, nego da pokaže stav.“

Hiroši se nasmeje.

Prvi put stvarno.

Vuko se nasmeje za njim.

I tu, za tim stolom, negde između espresa i večnosti, Crnogorac i Japanac shvate da su obojica malo bolesni na suprotnim krajevima istog života.

Jedan od previše discipline, drugi od previše opravdanja.

Jedan bi morao naučiti da svet neće propasti ako sedne deset minuta.

Drugi bi morao priznati da svet ponekad propada baš zato što je seo deset minuta pre nego što je trebalo.

Hiroši propusti autobus.

Naravno.

Vuko kaže:

„Eto vidiš. Ništa ti nije bilo.“

Hiroši pogleda telefon.

„Next bus in two hours.“

Vuko se ozari.

„Odlično. Sad imamo vremena za ručak.“

I tako krenu njih dvojica ka moru, jedan sa sveskom, drugi sa rukama iza leđa, kao dva potpuno različita odgovora na isto pitanje:

šta čovek treba da uradi sa danom koji mu je dat?

Hiroši kasnije u Tokiju priča kolegama da je u Crnoj Gori upoznao čoveka koji ne žuri, ne paniči, ne planira previše, ali nekako uvek stigne tamo gde mu je stvarno važno.

Vuko u Baru priča ekipi:

„Upoznao sam Japanca. Dobar čovjek. Malo brz, ali popraviće se.“

A negde između Japana i Crne Gore, između voznog reda i hlada, između discipline i ležaljke, ostane jedna mala istina:

nije dobro kad čovek živi kao mašina.

Ali nije dobro ni kad se pravi mrtav pa to zove filozofijom.

Najbolje je možda ovako:

raditi kao Japanac kad gori kuća, odmarati kao Crnogorac kad kuća ne gori,

i naučiti razliku pre nego što ti život prođe u pogrešnom režimu.