Kako su vaši prihvatili da želite da se odselite od kuće?

Dugo sam planirala i napokon isplanirala da se odselim od kuće i osamostalim. U mojoj tradicionalnoj porodici su imali tu informaciju, ali nisu nikad shvatali ozbiljno. Pretpostavljalo se da ću se udat i tad otići od kuće, a vjerovatno se nije ni razmišljalo o scenariju u kojem se neću udat.

Rekla sam svojima i iako će morat prihvatit, ne znam kako da prođem ovaj period do tad. Stan koji sam našla će biti slobodan za mjesec ali sam htjela da im kažem na vrijeme da ne bude preko noći.

Mama će sad samo da plače i nalazi načine da me odgovori od ideje, pa de odvoji se na sprat, pa de šta možemo uradit, pa do emocionalnih ucjena kako je sikiram i to.

Znala sam da će ići ovako, da neće reci bravo šćeri, ali jako mi je teško. Teško mi je do momenta kad ću otići pa će mi biti teško kad odem. Čak se hvatam i u razmišljanjima da sve batalim za mir u kući ali to fakat ne bih mogla psihički podnijeti. Ovo je nešto o čemu godinama maštam i nešto što mislim da je sasvim normalno. Biće mi izazovno i finansijski neko vrijeme, ali nisam više vidjela smisao u čekanju.

Znam da nam je društvo takvo, dosta drugarica je prošlo slično, ali evo tražim i od vas stranaca, da li će ovo proći, da li će se sleci utisci, kako je to kod vas bilo, ima li smisla ovo išta...

Throwaway račun.

Hvala vam.