Алгоритам на Јутјубу ми је случајно избацио видее о Козацима, где се приказују њихова ратна култура у виду плеса мачева, јахања коња и борилачким вештинама. Гледајући њих, запале су ми за око њихове посебне фризуре у виду перчина, њихови бркови и одећа. Отишавши мало по интернету, видео сам да се њихова култура и народно предање и даље веома лепо одржавају, да су модерни Козаци видно повезани са својим прецима о чијем лику и делима имамо историјске податке да упоредимо.

Све ово ме је бацило у размишљање како ништа од овога не важи и за Србе. Ми смо се у потпуности "позападнили", напустили већину своје културе и асимиловали се у ширу Западну културу. Задржали смо одређене чари, као што су слава и коло, али и то се много разводнило и свело на раздуховљене обреде које обављамо силом инерције. Облачимо се као Западњаци, сређујемо се као Западњаци и мислимо као Западњаци. Није ни то нужно лоше (ваљда ни Козаци не изгледају свакодневно као човек са слике), али све ми је то некако на уштрб наше домаће културе, која се за мене скоро сасвим изгубила. Док, нпр, Јапанци и дан данас иду около у кимону и придржавају се својих обичаја и посебног менталитета у свакодневици, Срби су све то напустили и прогласили затуцаним и заосталим ради преласка у Западну цивилизацију. Некада се Србим знао по брцима као и Козак, пре и по плетеници такође, сада се већ познаје само по језику.

Можда грешим, можда сам преоштар и слеп за одлике наше културе који су се ипак задржали, али не могу а да се не осетим тужним и носталгичним за културу за коју се могло рећи да је исконски српска, која нам је давала посебан идентитет, видљив и невидљив, коју смо могли поносно да носимо и показујемо другим народима као нашу. Осећа ли се још неко тако?

Мислите ли да се у Србији културна баштина нашег народа уопште не негује колико би требало?