Vi koji ne verujete, da li vam se stav zasniva na proveri ili na tome što vam se prosto tako čini?

Skoro sam pročitao onu temu „Vernici, šta vas je uverilo da Bog postoji", bilo je zanimljivih komentara. Primetio sam da se oni koji ne veruju nekako dele na dve grupe, jedni se sprdaju, a drugi imaju neki svoj ozbiljan razlog za to kako misle. I to potpuno poštujem.

Ovaj tekst je za tu drugu grupu, za ljude koji ne veruju ali žele da saslušaju i dođu do istine, šta god ona bila. Ja jesam vernik, ali jesam i racionalan tip, neko ko voli sve da izvaga i proračuna, pa bih upravo tako da ponudim svoje viđenje na ovu temu. I odmah da budem iskren, nije bitno šta ja mislim niti ko sam ja da bi mi verovao. Pročitaj, pa sam zaključi da li ima smisla.

Da krenem od nečega oko čega mislim da se svi slažemo. Svi mi živimo svoj život, neko lakše neko teže, neko duže neko kraće. Ali pre ili kasnije, svima nam se jednog dana svetla ugase. I onda ostaje pitanje, šta posle. Ili ništa, samo mrak, ili se nešto dešava. Ne znamo, nismo prošli kroz to, a ne poznajemo ni nekog ko je prošao pa se vratio da nam ispriča. Ako je posle samo mrak, dobro, nije ni bitno. Ali ako nije, onda je to verovatno najvažnije pitanje koje uopšte postoji.

I onda se u tu priču pojavi jedan Čovek i kaže: „ja sam Bog tvoj, pobedio sam smrt i hoću to da podelim s tobom, da i ti pobediš smrt". I ne samo to, nego obećava i Raj, život sa Bogom, neko mesto potpune pravde, nešto neuporedivo bolje od svega ovde. I kaže još nešto, da tu nema neke sredine, ili budeš s Njim ili ostaneš van Njega. A to da ostaneš van Njega, to je u stvari ono što zovemo pakao, nije neko mesto gde te šalju za kaznu, nego prosto to što si sam ostao napolju, ko kad ti bude hladno čim izađeš iz tople sobe. Pogledaš stanje oko sebe i pomisliš, pa takvo mesto, ako stvarno postoji, i ne zvuči loše. Ali odmah ti dođe i sumnja, a šta ako mi ovaj prodaje maglu?

I tu je jedna prosta računica. Čak i ako ima samo 1% šanse da je istina, verovatno se isplati uložiti malo truda i proveriti. Jer ako odmahnem rukom kao da je prevara, a ispadne da je govorio istinu, u velikom sam problemu. Nekako mi je logično barem ostati otvoren. Da se razumemo, ovo samo po sebi nije razlog da veruješ, nego samo razlog da ne zalupiš vrata pre nego što uopšte pogledaš unutra.

Dobro, kako to proveriti? Ima više načina, ja ću dati svoje viđenje.

Ja bih da upoznam tog Čoveka lično. Da stanem licem u lice s Njim, rukujem se, i sam procenim. Ali između mene i Njega stoji brdo slojeva, uglavnom baš one stvari koje svi i navode. Neke crkve, ljudi nešto pevaju, čitaju iz neke knjige. Monasi obučeni ko nindže, kažu skromni, a poneki se vozi u novom autu. Puno nepravde u svetu, nešto od toga se desilo i meni. Onaj što ide u crkvu svake nedelje, a kod kuće se ponaša ružno prema svojima. I onda pomislim, od sve te gomile Njega jedva i da vidim, a baš On je taj koji mi obećava da mogu da pobedim smrt.

Taj osećaj nije lažan, ima svoje razloge, ne kažem da je pogrešan. Ali kažem da nije suština. Sve to, i crkva, i Sveto pismo, i monasi, i ikone, i molitve, nema smisla ako On nije stvarno taj koji nas je stvorio i koji nam nudi spasenje. A ako jeste, onda tek sve to dobija smisao. Zato mi nekako nema logike da se prvo spotičem o sve to spolja, a da nikad ne proverim ono najvažnije, je l' On uopšte stvaran. I da bude jasno, ne izmišljam ja tu neki svoj put mimo Crkve, naprotiv, sama Crkva na to poziva, da Ga lično upoznaš. Samo kažem, kreni od suštine, od Njega. Sve ovo drugo je tu zbog Njega, a ne On zbog svega ovoga.

Iz mog iskustva, kad Ga jednom upoznaš, sve ostalo dobije smisao. I liturgija, i Sveto pismo, i manastiri, i molitva, više to nije prazan običaj nego mesto gde ostaješ s Njim. Čak i zlo tad vidiš drugačije. Vidiš da zlo i nepravda ne mogu dolaziti od Njega, ko što ni mrak ne dolazi od svetla nego je samo odsustvo svetla.

Ali za to treba malo truda, ko i za sve drugo. Zamisli da nam sad dođe neki programer i počne da priča o nekom HTTP protokolu. Čuo sam da to postoji, al' to ne znači da mogu odmah da uđem u ozbiljan razgovor s njim a da nisam ništa naučio. Mogu, ali ispadam smešan. Ili francuski, ako sam na A1 nivou i znam par fraza, ne mogu da diskutujem s nekim ko je na C1. Ne zato što će mi se smejati, nego što prosto nemam osnovni vokabular. Kapiraš već.

I zato, skroz je okej da se na kraju ne slažeš. Ali velika je razlika da li se ne slažeš zato što si razumeo o čemu se radi pa zaključio da ne stoji, ili zato što ti se prosto čini da je tako, a nikad nisi ni pogledao izbliza. Ono prvo je ozbiljno i tu nemam šta da dodam. Ono drugo, ma koliko zvučalo pametno, i nije baš neki argument.

A kako se ostvari prvi kontakt, zapravo je prosto. Zatvoriš se sam u sobu, staneš i kažeš svojim rečima, iskreno, otprilike ovako: „Isuse Hriste, evo stojim ovde, malo se glupo osećam dok ovo radim, ali hoću da Ti dam priliku, ako stvarno jesi Bog naš, da mi pokažeš da si tu, uz mene." Ako se priđe ovako, otvoreno, ponizno i sa iskrenom potragom za istinom, verujem da ćeš biti iznenađen.

Eto, toliko. Ovo je samo moje viđenje. Pa da vas na kraju i pitam, pošto me stvarno zanima: je l' iko od vas ikada zaista probao ovako da proveri, ili vam je stav došao unapred, pre nego što ste i pokušali? Ne pitam da bih se raspravljao, iskreno me zanima odgovor.

Svako dobro.